Постанак и развој насеља

Повољност географског положаја и природних услова Лапова и његове околине стварали су погодности за људски живот од најстаријих времена. Археолошки налази и локалитети у његовој околини потврђују ту констатацију. Постојање палеолитске станице у непосредној близини, у пећини Јерининог брда у Грацу, иницира могућност битисања оновременског човека и у његовој најближој околини,

Археолошки налази на територији лаповског атара показују да су на месту данашње железничке станице и краја око ње, на излазу Лепенице у великоморавску равницу, испред њеног ушћа у Велику Мораву, постојале насеобине од најстаријих времена до српског средњовековног доба. Оне су се дуго одржавале са незнатним измештањем и прекидом у животу. Најстарији трагови насеља установљени су на простору између ранжирне и путничке железничке станице, иа десној страни пруге Београд—Ниш. На том локалитету постоје остаци насеља са керамиком праисторијског доба украшеном белом инкрустацијом која вероватно припада дубровачко-жутобрдској групи. На карти праисторијских налазишта у централној Србији Лапово је означено као насеље бронзаног доба. Оно је лоцирано јужно од данашњег насеља. На овој карти су убележена и насеља Баточина и Црни Као.

Готово на истом месту где је постојало праисторијско насеље, у античко доба основано је мање римско насеље на локалитету Шавац, од кога су пронаћени остаци зграда и зидова. Јужно од железничке станице, на око 300 m, код прве стражаре на прузи, „откривени су остаци једне античке грађевине чија је основа имала димензије 45x14 m“. Старе зидине протезале су се на насеобинском простору данашњег Лапова, где има „остатака и других античких зграда“, као и преко железничке пруге.

По Ф. Каницу, који је установио овај локалитет, античко насеље се налазило на путу Ћуприја—Брестовик (Harreum Mazgi—Mons Aureus).

По Т. Радивојевћу (1911) у римске старине убраја се и Старо гробље на Гвоздењаку и Црквина код насеља, јер су се ту налазили „белези с латинским налисима“, а ископаван је и бакарни и сребрни римски новац. Сем тога, у Селишту на Шавцу распознају се и данас „темељи не колико старих улица изграђених од римских цигала“ у близини желез ничке станице. На карти римских налазишта у централној Србији Лапово је означено као насеље.

У раном средњем веку, нешто северније од античке некрополе, основано је српско средњовековно насеље које се налазило у потесима Кленовац и Самарна. Од тог насеља доскора су се распознавали остаци цркве на Кленовцу и Старо гробље код Самарне. Сем тога, на локалитету Грабовачки поток, северозападно од данашњег насеља, изораван је новац, камење од зидова (необрађени камен) и керамика.

Због повољног географског, па и стратешког положаја, на месту римског насеља на коси Шавац постојало је и средњовековно насеље, које се спомиње 1381. године у повељи кнеза Лазара, којом он дарује манастиру Раваници неке области и села, и између осталих, и село Шавче.

Т. Радивојевић (1930), говорећи о Баточини, наводи да је насеље „најпре основано у Шавцу, где је остало све до почетка XIX века“ када је, због близине главне саобраћајнице у Србији и варошице у којој су живели Турци, село страдало од труске обести. Становници овог села су се иселили у збежишта дубље у шуму. Испод места где су некада становали, било је Џидовско гробље „на темену Шавца више лаповске железничке станице“.

На Епшелвицовој карти Кнежевине Србије 1718. године, Лапово је забележено као насељено место на ушћу Лепепице у Велику Мораву

Даље Т. Радивојевић наводи да су сељани „до скора налазили надгробно камење, по коме се видело да је овде некад било хришћанско гробље. Сада је одмах до тог места прокоп, којим пролази железничка пруга“. Међутим, Т. Радивојевић такоће, када говори о Лапову, наводи да су му сељаци причали да је у давнини Лапово „било на Шавцу, а после тога на брду на месту званом Слатина“. Он сматра да је „можда Шавац прво иасеље Лапова“. Према томе, како се локалитет средњовековног насеља на Шавцу налази на територији данашњег лаповског атара, логично је претпоставити да се ради о селу Лапову у близини варошице Баточине.

У повељи књегиње Милице 1395. године помиње се добро војводе Михајла у Хлаповој Пољани (Лапово) са половином прихода од „брода“ са Мораве, а 1398. године кнез Стефан Лазаревић наводи да му је верни војвода Михајло „господар Хлапове Пољане“ највише помогао да угуши побуну која је подигнута противу кнеза.

Према томе, Лапово је несумњиво насеље средњовековног порекла. То се поуздано може рећи јер, према резултатима најновијих историјско-географских истраживања, оно се први пут помиње 1476. године као село под именом Жабаре или Жабарци. То је спомен из најстаријег сачуваног турског катастарског пописа смедеревског санџака у коме је записано да је у селу Жабару (Жабарцу) одржаван „пазар и вашар“. Село је имало „85 кућа и 9 удовица и давало је приход 7 685 акчи“. Такоће је забележено да „становници села Марковца станују заједно са становницима Жабара“. Све то потврћује претпоставку постојање села и пре доласка Турака, у близини десне обале реке Раче.

Село Жабарци (које се касније звало Жабаре или Жабар) било је на делу Цариградског друма, који је водио марковачком равни, и то између села Марковца и Баточине, на територији данашњег Лапова, и то у његовом Доњем крају, који је у почетку носио назив Жабарци — по барама. Ово средњовековно село постоjало је и под турском окупацијом.

У XVI веку село Жабаре или Жабар најпре се помиње 1536. године, Те године је у једном турском дефтеру уписано као село под именом Жабаре или Жабар у Смедеревској нахији са једном муслиманском кућом и 13 хришћанских кућа у којима је било још и 3 неожењена. Село је те године дало приход од 2 224 акче,

У другом Смедеревском дефтеру, средином XVI века, забележене су у селу Жабару 2 муслиманске и 36 хришћанских кућа са 6 неожењених лица и једним примићуром. Раја овог села плаћала је феудалне дажбине у вредности од 3 977 акчи.

Село Лапово се први пут помиње под именом Липова 1516. године насељено власима-сточарима (2 куће), који су давали цео ушур. Међутим, тоније било довољно, те је „обраћивано и споља“. Укупан приход од села износио је 1 213 акчи.

Године 1572. царски посланик Давид Унгнад са својом лратњом ноћио је у селу Copavi, односно Лапову. У свом дневнику Унгнад је ближе одредио локацију села, које је лево од пута у правцу села Баточина (Batutnitz).

Поред поменутог дела крака Цариградског пута који је водио моравском равни (Ливадица—Трњане—Глава—Марковац—Лапово—Баточина—Брзан), упоредо са њим постојао је и део овог друма трасиран у вишем делу моравске долине (Смедеревска Паланка—Рача—Топола—Баточина). Наиме, Цариградски друм се од Гроцке рачвао у два крака: један је водио левом моравском равни преко Смедерева, Радунца, Вранова, Мале Крсне, Осипаонице, Лугавчине, Сараораца, Лозовика, Трњана, Главе, Марковца, Лапова, Баточине и Буковче, где се спајао са другим краком Цариградског пута, који је био трасиран левом долинском страном Мораве преко Брестовика, Камендола, Колара, Луњевца, Бачинца,

Ајдучке воде, Влашког дола, Хасанпашине Паланке, Радовања, Раче, Тополе (Црнн Као), Баточине, Доброводице, Грабовице (Брзан), Ланишта и избија код Буковче и иде даље за Јагодину.

У XVII веку, колико је познато, ово насеље се не помиње у изворима. По народном предању крајем XVII века са положаја под Старим брдом (204 m), потес Слатина, село се поместило у алувијалну раван, у потес Кључ на Морави, у збежиште које је било под густом шумом (насеље је засељено на простору између моравске отоке и Мораве). Ово се помештање морало извршити, јер је био убијен турски сеоски спахиjа.

У XVIII веку, за време аустријске окупације северне Србије 1717—1739. године, у Крагујевачком дистрикту, Лапово се налазило на ушћу Лепенице у Велику Мораву, а то значи и тада у потесту Кључ. На Епшелвицсвој карти 1718. године забележено је Лапово као насељено место. Шметау наводи да је 1737. године у Лапову, под именом Luprova и Lupova, била немачка војска, а Лангер 1738. године помиње село Лапово под правпм називом.

Не зна се поуздано како је Лапово добило име. По некима име долази од речи хлапска (хлапи — мирише), односно Хлапове Пољане (поља која Миришу), како се звало ово место у моравској равнини. Од те речи постала је лапска, односно лаповска. Други наводе да су Турци звали прве стаиовнике овог насеља „лапови“ што значи разбојници, па је током времена од тог имена постао назив Лапово. Можда је име настало од липа, које су расле на косц Шавац, где се крај данас и зове Липар.

Око средине XVIII века Лапово је унето у карту Хоминових наследника као Lupova, а 1788. године у Шимекову карту под правим именом Лалово. Крајем XVIII века, када је кроз Лапово (Lapova) прошао аутстријски шпијун Митесер 1784. године, оно је имало 23 српске куће и на друму један турски конак за коначиште. Лапово је било близу Велике Мораве, која је прелазила, „ширине 120 корака, дубине 4—5 стопа, каменитог дна са стрмим обалама високим 8—10 стопа“. Од Брзана за Лапово водио је пут поред Мораве кроз густо жбуње, ливаде и наизменично кукурузна поља. Од њега се одвајао добар колски пут, „15 корака широк“, за Баточину.

Средином XVIII века Лапово се због поплава поместило из потеса Кључ у потес Каце, а одатле, због истог узрока, касније, у данашњи Доњи крај. По оснивању Доњег краја ускоро се становништво са прњавора Миљкова манастира на Морави, иселило у данашњи Горњи крај због поплаве и турских зулума. Тако је спајањем Горњег и Доњег краја постало данашње насеље. Према томе, данашња локација Лапова је пета по реду. Сем Шавца, сва остала места била су збегови.

На картама и у литератури XIX века Лапово се појављује под следећим именима:
• Lapowa, на Гиселдорфовој 1802. године
• Лапово, на Текелијиној 1805. године
• Лапова, на карти у издању Artaria und Comp.1807. године
• Лапор, на Г. Пауминовој 1811
• Лапова, у Уписнику 1818. и Пописнику 1822. године. године
• Лапово, у Назначениjу 1819. године
• Лапова, на Лапијевој 1822, и на Фридовој 1829. године
• Лапово, у Вуковој „Даници“ 1827. године
• Lapowa код Пирха 1829. године
• Лапова, на Руској 1831. године
• Лапово, на Ј. Бугарсковој 1845., у Гавриловићевом Речнику 1846. и на карти Ј. Миленковића 1850. године
• Lapowo, на Кипертовој 1853. године

Из турског доба, поред топографских имена (Стари друм, Карауластража за чување друма и др.), очувала се и стара Мезулана, где је била смена поштанских коња и у новије српско доба.

Захваљујући веома повољном економско-географском и нарочито саобраћајном положају, Лапово се по ослобоћењу од Турака почело врло брзо развијати. У насељу је 1826. године саграђена црква (дотле су његови становници одлазили у Миљков манастир), а 17. марта 1896. године по жељи и молби становништва Лапово је краљевим Указом проглашено за варошицу. У захтеву да им се село прогласи варошицом, између осталог, стајало је да је Лапово „по житељству и по броју пореских глава највеће село у целој краљевини, јер броји 1 270 пореских глава“, да је „лепа трговачка тачка“ и занатлијско место и да има три механе прве класе и седам дућана од „полутврдог материјала“. У Лапову је и железничка станица прве класе.