Биљни покривач и животињски свет општине Лапово

У прошлости шуме су биле главни биљни покривач овог подручја. Оне су крчене у највећој мери где год jе земљиште могло да се искористи за обраду. Место шума на искрченом земљишту се јављају биљне културе тако да jе првобитни шумски покривач у потпуности измењен увођењем нових производних грана при прелазу досељеног становништва из патријархалног начина живота на сложен друштвени живот. Данас обрадиве површине захватају алувијалну раван Велике Мораве, Лепенице и Раче, као и благе долинске стране, терасе, широке плећате косе и побрђе у целини, па чак и оне терене који не би требало да се обрађују.

То значи да jе размештај биљног, а тиме и животињског света на територији лаповског атара условљен како историјским, тако и данашњим природним и друштвеним факторима. Наиме, они су резултат разноврсних процеса који су се збивали не само на овом подручју, већ и у ближој и даљој околини.

О природној вегетацији овог подручја писали су бројни путописци, који су се у турско доба кретали Цариградским друмом. Писали су о густим, углавном храстовим шумама. Овакав вегетациони покривач карактерисао jе и лаповски атар, нарочито после коначног пада српске средњовековне државе 1453. године, када jе становништво било захваћено сеобама, а већи део Србије готово опустео и зарастао у густу шуму. Тако је, на пример, познати путописац Герлах 1578. године забележио да jе путовао Шумадијом „кроз густу и непроходну шуму све самих храстова“, а Џон Бурбури, нешто доцније, путујући кроз моравске крајеве записао да jе „таква пустош да за читав дан једва видите по једно село“, свуда су „простране шуме“. И француски путописац Сен Прист 1768. године на путу од Београда до Цариграда, видео jе у долини Мораве све саме шуме, а између Паланке и Баточине „не види никаквог трага обделавања“. Кестер 1832. године jе забележио да су обале Мораве „обрасле високим дрвећем и шипрагом“.

По Ј. Цвијићу (1918) Шумадија jе до прве трећине XIX века највећим делом била покривена шумама, углавном храстовим. Овакав изглед Шумадија jе имала од почетка XVI века. Док су површи и виши делови били под храстовим шумама сладуна и цера, дотле су шуме храста лужњака и јасена представљале лугове крај већих река и речица. У долини Велике Мораве и њених притока, расла jе најбујнија и највреднија шума Србије, у којој су лужњаци достизали висину од преко 30 метара и дебљину од неколико метара. Првенствено тим храстовим шумама — луговима дивили су се путописци кроз Србију.

Обиље влаге крај Велике Мораве и њених притока, врло плодна и дубока земљишта омогућила су бујан живот дрвећа, жбуња и приземне вегетације. Поред Мораве и њених притока на стално влажним местима расле су шуме црне јове („јошици“), а на нешто сувљим шуме врба и топола (врбаци и топољаци).

На шуме данас подсећају омањи забрани, појединачно дрвеће и номенклатуре, тј. називи извесних делова атара насеља по шумама које су их некада покривале. Такви су топоними у лаповском атару: Липар, Дрењар, Грабовачки поток, Врбак, Гај, Клење, Брестови, Дудови, Велики липар, Велики липовац, Јасењар, Кленовац, Греда, Липовац, Луг, Мали липар, Лукци, Лучинци, Мали липовац, Топољак, Црвена врба и Шумати 'раст.

Природни биљни покривач одржао се местимично на западном, вишем делу побрђа лаповског атара, где се јављају у мањим парцелама шумски забрани и ливаде. Шумске површине захватају свега 383 ha или 6,9 % укупне површине лаповског атара. Главни представници ових шумских забрана су ситна граница, клен, багрем, брестови и цер. на речним терасама и у долинама, од некада развијених шума, данас се гдегде могу наћи ретки примерци и поједина стогодишња стабла храста лужњака, бреста, јасена... до наших дана се задржао и стари дуд код лаповске цркве, као сведок старости насеља, тј. из времена крчења и паљења шума и очувања дудовог дрвета.

Пољопривредно-индустријском комбинату „Лапово“ припада 10 ha забрана старе багремове шуме на земљишту ван класе у западном делу лаповског атара, на Гвоздењаку.

На подводним теренима поред Велике Мораве, Лепенице, Раче и већих потока заступљени су и неки лишћари — бела врба, црвена врба, жута врба, бела топола и црна топола, а на речним терасама наилази се на пољски јасен, граб, клен и у ретким случајевима бели јасен.

Између Лапова, Брзана, Доброводице и Баточине подигнута jе шума Рогот, површине око 365 ha. Овај шумски комплекс jе од значаја за шире подручје, па jе под заштитом.

Животињски свет шумских површина чине инсекти (губар, мрав, биљне ваши, стрижибуба, јеленак, разни лептири и др.), водоземци и гмизавци (корњаче, шумска жаба, зелембаћ, гуштер, слепић, змија и др.), сисари (зец, јеж, твор, јазавац, веверица, лисица, вук, хрчак, миш и др.) и птице (сова, детлић, орао, сврака, врана, врабац, кукавица, кос, препелица, фазан, јаребица, дивљи голуб, шумска шљука, јастреб, грлица и др.).

Долинске ливаде фрагментарно су развијене у речним долинама. Настале су вештачким путем, крчењем мешовитих шума. Често су биле плављене до регулисања њихових токова. У њихов састав улази велики број биљних врста, од којих су најкорисније траве и лигуминозе. Настањене су инсектима (пчела, оса, свитац, скакавац, и др.), водоземцима и гмизавцима (зелембаћ, змија, ливадски гуштер итд.).

Тип мочварне вегетације jе у сталном опадању. Регулисањем речних токова, из године у годину се смањују површине под овим типом вегетације. Представници ових хидрофита срећу се у барама и мочварама дуж Велике Мораве, Лепенице и Раче. То су обично напуштена речишта, рукавци и мртваје, у којима се током године задржава вода. У њима углавном преовлађују следеће биљне врсте: шевар светлозелене боје, трска, јежева глава, врбица, водена боквица, барска перуника, водени морач, отштрица, барски раставић, барско зеље, водени босиок, бивоље просо, росица и др.

Велика Морава и њене притоке Лепеница и Рача са топлијом и скоро преко целе године мутном водом представљају ципринидни регион богат рибљом фауном: шараном, мреном, буцовом, смуђем, гргечом, вретенаром, сомом и манићем; у мањој мери се срећу караш, гавчица, чиков, сунчаница и др. На дну Велике Мораве срећу се шкољке и ракови, а обале насељавају видра и бизамски пацов и гнезди се птица брегуница.

На лаповском атару распрострањене су следеће антропогене биоценозе: кукурузишта, жита, шећерна репа, сунцокрет, луцерка, црвена детелина, крмно биље, бостан, купус, воћњаци, багремари, виногради, канадска топола, несамоникла дендро-флора, птице око насељених места и обрадивих површина и одговарајући животињски свет.

На грајњачи у нижем делу побрђа, у појасу широком 1,5—2 km пружа се појас виногорја, прошаран воћњацима и ораницама. У вишем делу побрђа у потесу Гвоздењак такође су виногради. У том делу побрђа преовлађују оранице у којима се јављају у мањим парцелама шумски забрани и ливаде. Ливаде су најраспрострањеније у влажнијем северозападном делу атара, око реке Раче и Сипићког потока.

У алувијалној равни су углавном распрострањене оранице под житима, крмним културама и ливадама. Дворишта и окућнице у самом насељу су најчешће под разређеним воћњацима.