Карактеристике рељефа општине Лапово

За морфоструктуру лаповског атара од значаја jе радијална раседна тектоника. Регионални продужени покривени багрдански расед, меридијанског правца, који се пружа западним ободом алувијалне равни Велике Мораве пролази кроз средишњи део атара, иницирајући присуство значајне дислокације. Дуж овог раседа спуштено jе источно крило, односно простор данашње алувијалне равни. На територији лаповског атара овај расед пресеца баточински расед који се пружа правцем исток-запад дуж доњег тока Лепенице. Он jе највећим делом покривен квартарним наносима. Северном страном лаповског атара, правцем југозапад-североисток, долином Раче се пружа покривени марковачки расед, који пресеца багрдански у селу Марковцу.

Ови раседи имају посебан значај код неотектонских покрета. О томе сведочи и околност да подручје Лапова припада зони осмога степена сеизмичког интензитета.

У целини заступљен jе рељеф живе пластике, изграђен тектонским и речно-денудационим процесима. Најкарактеристичнији облик рељефа jе део долине Велике Мораве и њених притока Лепенице и Раче који припада лаповском атару. Инундациона раван Велике Мораве, ширине 3—4 km, захвата источни део лаповског атара, просечне висине 105 m.

Пластичне црте рељефа у побрћу западног дела лаповског атара чине речне терасе. Међутим, Ј. Цвијић (1909) у раду посвећеном језерској пластици Шумадије, у тексту и на карти у прилогу, означио jе на Парлозима и Старом брду, „стрму обалу (београдске фазе) и испод ње терасу на којој jе главна дугачка улица и већи део кућа села Лапова“ као облике настале абразијом Панонског језера. Али, он помиње и терасу у нижим деловима Велике Мораве код Лапова као речну.

По Б. П. Јовановићу (1969) „доњи део Багрданске клисуре код Лапова усечен jе у основи испод подова од 200 m. Тај под jе очуван у облику пространог нивоа баточинског Липара, затим изнад Лапова а испод Била, на Старом брду и Парлозима. Са тог пода се дижу Било (239 m) и Гвоздењак (255 m)“, који представљају ерозивне остатке старијег рељефа на развођу секундарних сливова. Сасвим jе разумљиво да jе тај под од 200 m ерозивног постанка, усечен у неогеним сарматским наслагама.

Такође jе Б. Ж. Милојевић (1951) издвојио највишу речну терасу у Старом брду и Пардозима у горњомиоценским наслагама на висини од 106 (206) m. Испод ње jе равна и широка тераса висока 35 (135) m. Најзад, Б. П. Јовановић издваја изнад ниских тераса и једну врло изразито вишу, на око 25—30 m релативне висине, изнад које се ређа низ нивоа издвојених благим прегибима, који се уклапају у једну заједничку пространу терасу. Ова тераса jе одвојена јасним прегибом тек на око 60 m релативне висине. Имајући у виду да су ови нивои изграђени у неогеним наслагама, то се њихови одсеци или прегиби између њих нису јасно одразили у рељефу. Већи део насеља, према карти а и испитивању на терену, лоциран jе на првој, најнижој, речној тераси.

Лаповско ниско побрће, као крајњи изданак планине Рудника, у многоме данас карактеришу ниске, распљоштене и благе косе и косице мећу којима су плитке долине текућих вода и суве јаруге.

Оваква конфигурација терена у лаповском атару, уз присуство осталих фактора, омогућује гајење разноврсних пољопривредних биљних култура.