Хидролошке одлике општине Лапово

У лаповском атару, због различитог утицаја геолошког састава, рељефа, климе, вегетације и деловања људи, разноврсне су хидролошке одлике. Заступљене су подземне и површинске воде.

Подземним водама jе посвећена посебна пажња, јер су извори у лаповском атару слабе издашности. Све већа потреба и потрошња воде у разне сврхе (за пиће, наводњавање, железнички саобраћај, индустрију) захтевала jе изналажење квалитетних подземних вода и њихово коришћење. Знатан део лаповског атара изграђен jе од речних наноса који су познати као нај богатији колектори са одличним могућностима експлоатације подземних вода. Приступило се детаљнијим истраживањима 1965. године и доцније у водообилном рејону Брзан—Лапово. Познато jе да развијањем низа бунара или израдом хоризонталних дренажа дуж приобала река могу се експоатисати велике количине воде, пошто jе прихрањивање саме издани речном водом врло брзо и практично неограничено. Из каптажа у алувијалној равни Велике Мораве у пределу Багрдан—Лапово може се захватити 200 до 240 l/sek. воде. Између Лапова и Багрдана алувијон jе различите дебљине. Већина jе дебљине иа лаповском атару, Максимална утврђена могућност алувијона, ближе ушћу реке Лепенице, износи 19 метара. Водоносну средину чине песковити шљункови различите гранулације. Дебљине шљунковитог хоризонта износи од 2,4 до 8,3 m, а издани од 4,5 до 5,7 m. Преко шљункова леже ситнозрни и прашинасти пескови.

У горњем делу рејона Брзан—Лапово, садашњег изворишта за водовод Крагујевца, водоносни слој има најчешће дебљину 4—5 m. Идући низводно према Лапову дебљина тог слоја се повећава и достиже 6—8 m. Дебљина повлате креће се од 2 до 5 m. На основу општих црпења добијене су филтрационе карактеристике водоносног слоја од 1,41—2,16 х 10—1 cm/c. У овом локалитету су изграђени водозахвати типа ренибунара за водовод у Крагујевцу, који треба да обезбеде из овог изворишта око 450 l/sek воде.

Лапово је, као и многи градови и мања насеља у долини Велике Мораве, упућено да се снабдева водом из плитких и веома богатих издани у алувијалној равни Велике Мораве. Према начину снабдевања водом уочавају се два периода:
• до-ратни, када jе вода коришћена путем обичних и клипних бунара;
• послератни, када се приступа изградњи водовода и њене мреже.

Лапово се снабдева здравом пијаћом водом из подземља плитким копаним бунарима (водозахватима) изградњом водовода. Поред два стара бунара ископана крајем рата, 1983. године су ископана још два нова. Капацитет каптираног изворишта „Луг“ jе 35—40 l/sek. На територији лаповског атара су подигнута три резервоара. Један jе смештен изнад Ранжнрне станице, капацитета V = 2 х 50 m³, а други резервоар jе повише њега у потесу Пољанке, капацитета V = 2 х 220 m³, док jе трећи на Старом брду, капацитета V = 2 х 220 m³. Прво jе изграђен потисни цевовод ⌀ 200 mm, а 1983. године поред овог још један цевовод ⌀ 400 mm. Укупна дужина разводне водоводне мреже износи преко 50 km, са око 2 700 прикључака домаћинстава са привредом. Иначе, јавни водовод jе пуштен у рад 1970. године, а варошки део насеља jе добио воду 1952. године. Укупна дужина канализационе мреже износи око 3,5 km, са око 500 прикључених домаћинстава. (Подаци Милутина Јанчића, директора комуналне РО „Морава“ — Лапово)

Пре изградње водовода становништво се снабдевало водом са бунара. У нижим деловима насеља у алувијалној равни, где jе издан плића, бунари су дубоки 3—4 m, а у вишим деловима на побрђу, где jе издан на већој дубини, они су дубоки 10—15 m. У алувијалној равни су и бунари, односно ђемови на прекретницу који су служили за натапање повртарских култура.

Површинске воде такође имају велики значај за лаповску привреду.

На побрћу вишег дела лаповског атара јављају се извори: Слатина на истоименом потесу, Павловићка вода у Доњим Пољанкама (отиче Кусим потоком), Јованчина вода (чесма) у Горњим Пољанкама (отиче Липарским потоком), Пожгићева вода у Пољаници (отиче Казанским потоком) и Медна у Горњој Медни (отиче Грабовачким потоком). Воду са извора становништво користи за време радова на пољу.

За привредне прилике у лаповском атару најважније су хидрографске појаве у вези са режимом Велике Мораве, Лепенице и Раче.

Велика Морава jе типично равничарска река која нема устаљено корито. Последњих деценија све више „дивља“, усецајући нова и напуштајући стара корита, јер акумулација знатних количина наноса издиже корито. У њеној инундационој равни у лаповском атару трагови напуштеног корита налазе се у потесу Криваја и северно од потеса Дубова, где jе заостала већа мртваја. Лапову припада око 12 km старог моравског тока, чинећи природну границу атара према селима Црквенцу и Гложану. Вода ове реке се често излива из свог корита. Поплавни таласи најчешће се јављају у пролећном периоду (њих 20) и у јесењем (9). У новије време у доњем току Велике Мораве обављају се регулациони радови ради спречавања поплава, коришћења речне воде за наводњавање и ради будуће пловидбе. Велика Морава jе пре више од стотину година била пловна до Ћуприје. Међутим, Бертандон де ла Брокијер jе 1433. године видео низводно од Сталаћа „80 до 100 турских шајки“, а деспот Ђурађ Бранковић 1455. године пише да су „многе (турске) лађе на реци Морави“. Др. Браун бележи 1669. године да се роба из Србије „вози Моравом у Дунав“, као што се „вози уз Мораву за горње крајеве со и друга роба“ у неким архивским материјалима за време кнеза Милоша, а и касније, спомиње се скела преко Велике Мораве код Лапова, која jе служила кнезу Милошу за превоз стоке намењене извозу преко Дубравице. У 1829. години скелу jе држао Петко Стојановић из Лапова за 80 талира годишње. Он jе стално слао кнезу Милошу извештаје „о водостању на Морави, о леду и како сељаци кулуком секу лед да би се саобраћај могао редовно одржавао“.

И у другој половини XIX века, док jе слив Велике Мораве био пошумљенији и воде уједначеније, делимично jе коришћена Велика Морава за сплаварење и саобраћај дереглија.

Данас се на Великој Морави не обавља пловидба, али садашње мелиорације у њеном доњем току учиниће jе поново пловном. Постоји н предлог да се изгради један бочни канал дуж њеног тока који би био упола краћи од садашње дужине Велике Мораве. Сматра се да би било лакше одржавање пловног канала него непрекидно чишћење од наноса корита реке Мораве. Сем тога, на овом каналу би се користила и хидроенергија, јер би канал имао 10 устава.

Утицај човека на промене физичко-географског процеса у удолини и сливу Велике Мораве довео jе до изразито екстерног режима ове реке чији jе максимални протицај 2 600 m³/sek, а минималан свега 26 m³/sek. За Мораву се каже да „у једном делу године трпи од сувише воде, а у другом делу због велике несташице воде“.

У новије време jе Велика Морава исправљена пресецањем меандре, тако да сада њена дужина поред старог корита које припада Лапову износи око 7 km, а дуж новоформираног нерегулисаног тока подигнут jе насип који штити лаповски атар од моравских поплава.

Лепеница, лева притока Велике Мораве и једна од највећих река Шумадије (после Јасенице највећа притока Велике Мораве), протиче својим доњим регулисаним током кроз јутоисточни део лаповског атара, дужином око 5 km. Њено jе извориште (извор Студенац на 380 m висине) на огранцима Гледићких планина, у Голочелу. Лепеница jе имала различиту дужину тока и променила jе неколико ушћа. Она jе до 1897. године, скрећући код Рогота од југозапада на север, текла упоредо са Великом Моравом преко њене алувијалне равни поред Лапова и Марковца до Новог Села где се уливала у Велику Мораву. Тада jе имала 60 km дужину тока. Међутим, за време велике пролећне поплаве 1897. године, Лепеница jе код Рогота скренула ток према истоку-североистоку при чему jе усекла ново корито и променила ушће које се налази у лаповском атару. Тиме jе скраћен ток за 15 km, а новим коритом продужен за 4 km, тако да jе укупна дужина тока Лепенице износила 49 km. Данашњи ток Лепенице кроз лаповски атар изведен jе у новије време (1972. године) од Рогота до Велике Мораве прокопавањем новог корита. Тиме jе Лепеница кроз лаповски атар добила исправљено и новорегулисано корито краће за 1 km, као и ново ушће. Сада дужина Лепенице кроз лаповски атар износи око 3 km. Дуго jе било препознатљиво старо корито Лепенице од Рогота до Марковца, где jе често у току године било под водом. Иако се поплавама Лепенице и Велике Мораве, таложењем плодног муља, земљиште у атару Лапова оплођује, те поплаве су наносиле много веће штете него користи.

Оне су веома често угрожавале око 500 ha нај плодније земље. Тако jе само 1958. године поплавом било угрожено око 100 ha под шећерном репом, 100 ha под пшеницом и 300 ha под кукурузом и другим ратарским културама. Просечна вредност ових штета зависна jе од времена у коме долазе поплаве, али се у просеку наведене године рачуна на 50 000 динара по хектару, односно 25 милиона динара према свим тада угроженим површинама. Сем поплава, пољопривредне површине се уништавају и бочном ерозијом — одроњавањем земље при рушењу речног корита.

Лепеница је, и поред тога што спада у ред већих река у Шумадији, сиромашна водом. Њен просечни годишњи протицај код водомерне станице Рогот, недалеко од ушћа у Велику Мораву на територији лаповског атара, у двадесетогодишљем периоду (1961—1980) износи само 1,99 m³/sek.

Подаци показују да jе максимални средњи месечни водостај у фебруару (50 cm), а знатно jе висок и у марту (36 cm), када се углавном врши отапање снега и мање jе испаравање. Минимални средњи месечни водостај јавља се у октобру (-8 cm) и септембру (-7 cm), тј. у месецима са средњим минималним падавинама. Иначе, највиши водостај Лепенице jе у пролеће, због делимичног отапања снега у марту и максималних падавина у мају, затим у току зиме због отапања снега у фебруару и мањег испаравања. Најнижи водостај jе у току јесени, када се излучи најмања количина талога, а затим и у току лета, када су високе температуре и повећано испаравање.

Апсолутни максимални водостај забележен jе у марту — од 337 cm (30. марта 1962. године), а апсолутни минимални водостај био jе 28. августа и 12, 15. и 19. септембра 1964. године, од —38 cm. Амплитуда колебања водостаја у поменутом периоду износи 375 cm. Најнижи водостаји Лепенице били су 1927. године (од јуна до августа), затим 1950. и 1952. године (од 30. јула до 13. октобра) када jе њено корито било сухо.

Средњи месечни протицај Лепенице код Рогота у периоду 1961—1980. године у m3/sek
1,81	4,32	3,98	2,59	2,71	2,34	1,28	1,26	0,69	0,84	0,94	1,49
Jан	Феб	Мар	Апр	Маj	Jун	Jул	Авг	Сеп	Окт	Нов	Дес
Зима		Пролеће			Лето			Jесен

Табеларни подаци показују да jе појава највећих вода Лепенице у фебруару 4,32 и марту 3,89 m³/sek последица отапања снежног покривача.

Минимум средњомесечних протицаја јавља се у септембру 0,69 m³/sek, месецу са незнатном количином падавина, а после нај топлијих месеци са јаким испаравањем. У првој половини године јављају се максимуми вода јер на њихове укупне количине долази 63,4 % свеукупног месечног протицања Лепенице.

У десетогодишњем периоду (1961—1970) минимални протицај јавио се 25—27. јула 1963. године и августа и септембра 1964. године са свега 0,04 m³/sek, а максимални протицаj 30. марта 1962. године са 88,60 m³/sek и 8. јуна 1970. године 50,60 m³/sek.

Велика колебања и мали просечни протицај реке, као и неравномерна расподела протицаја у току године показују да Лепеница нема повољне услове коришћења вода за решавање водопривредних проблема. То значи да у целини посматрано, слив Лепенице нема услова за обилније коришћење њених вода.

Протицај Лепенице зависи од величине слива. Тај однос између слива и протицаја изражен jе специфичним отицајем. Специфични отицај код водомерне станице Рогот код Лапова износи 2,78 ls/km². Значи да један квадратни километар површине даје просечно до Рогота 2,78 секундних литара воде. Коефицијент отицаја за Лепеницу код Рогота износи 12 %.

Сиромаштво слива Лепенице код Рогота за период 1961—1970. године показује њен водни биланс:
• површина слива — 594 km²
• средња годишња висина падавина — 730 mm
• просечна годишња висина отицања — 87,8 mm
• просечно годишње испаравање — 642,2 mm
• протицај — 1,65 m³/sek
• специфични отицај — 2,78 ls/km²
• коефицијент отицаја — 12 %
• укупни годишњи протицај — 52 044 000 m³

Табеларни подаци показују да се у сливу Лепенице просечно годишње излучи 730 mm атмосферске воде, од чега у протицају учествује 88 mm, а испари 642 mm. Према томе, у протицају Лепенице учествује 12,1 %, а испари 87,9 % од укупне годишње количине атмосферских падавина. Коефицијент отицаја током читаве године има малу вредност, а укупни годишњи протицај износи 52 044 000 m³

По М. Дедићу (1964) Лепеница према количини воде располаже са просечним протицаjем од 3,40 m³/sek и у том погледу долази на друго место левих притока Велике Мораве (после Јасенице).

Рача са својом десном притоком Сипићки поток тече једним делом и чини границу лаповског атара. Рача извире испод брда Светиња у селу Чумићу на 410 m надморске висине, а улива се у Велику Мораву источно од Марковца код свилајначког моста. до 1897. године Рача jе била највећа лева притока Лепенице, а од тада она jе продужила свој ток старим коритом Лепенице и постала лева притока Велике Мораве, да би регулацијом њеног тока за време изградње Аутопута „Братство—јединство“ добила ново корито и ушће источно од Марковца (низводно од моста). Дужина садашњег тока Раче jе око 46 km, од чета око 7 km регулисаног тока припада и Лапову.

Рача има екстремни режим (неуравнотежени водостај). Она припада повременим водотоцима зато што за време сушних година пресушује у току лета због недовољних падавина, повећаног испаравања и слабе издашности извора, а повремено због обилних падавина, углавном с пролећа и јесени, нагло набуја и плави алувијалну раван. Амплитуда водостаја износи 3,5 m. Посебно висок водостај Раче забележен jе 28. марта 1962. године од 360 cm.

Рача има средњи протицај 1,5 m³/sek, а годишњи 31 220 000 m³. Ж. Степановић (1983) сматра да jе средњи протицај Раче мањи од поменутог и износи 0,99 m³/sek.

Сем плавних токова Велике Мораве, Лепенице и Раче од значаја су и водотоци који теку лаповским атаром: Куси поток, Липарски поток, Казански поток, Грабовачки поток, Слатински поток, Сипићки поток и поток Жујевац. Потоци настају од извора који избијају на побрћу, вишег дела атара, и одводњавају га дужином свога тока. Ови потоци су активни само после јаких летњих и дуготрајних јесењих и пролећних киша и наглог отапања снега. Тада се неки од њих због обешумљености сливног подручја изливају из плитких нерегулисаних корита наносећи велике штете у доњим деловима својих алувијалних равни које прерастају у алувијалну раван Велике Мораве. Липарски и Казански поток се спајају у самом насељу Лапова, а затим теку алувијалном равни Велике Мораве правцем североисток где се уливају у регулисано корито Раче. Ови потоци за време великих вода врло брзо набујају и тада долази до плављења нижих делова насеља и обрадивих површина. Периодично плављена зона jе Између Аутопута н железничке пруге.

Да би се спречиле поплаве предвиђена jе изградња акумулације на Липарском и Казанском потоку, као и регулисање њихових токова

Најзад, у алувијалним равнима Велике Мораве и Лепенице настала су језера у удубљењима у којима jе вршена експлоатација песка и шљунка. Веће језеро jе недалеко од ранжирне железничке станице Лапово, а мање код варошице Лапово: Оба су порибљена. Ова језера се постепено затрпавају.

Поплавом jе на КО Лапово била угрожена површина око 2000 ha. Осим одбране од поплава (које су подизањем насипа поред Мораве спречене) потребно jе и одводњавање путем хидротехничких захвата. Ово се односи на површину од 1 000 ha веома квалитетног земљишта, које треба што пре уредити.